Za književnost kažemo da je umetnost, ali ona je i otkriće i izum ljudskog uma, baš kao što je to i matematika. Matematički se može svaka ljudska misao ili predstava izraziti formulom ili jednačinom. Na primer, Kantove filozofske misli o nerazdvojivosti uma od svoje predstave dozvoljavaju  da predpostavimo da svet postoji za nas, uobličen našim čulima, ali da mi ne znamo kako on stvarno izgleda. Zmija ga vidi sasvim drugačije jer su joj i čula drugačija. Ako je tako, sve je, više-manje stvar mašte i predstave, baš kao što je to i književnost. Tako književnost, izmišljene junake prikazje kao stvarne i događaje kao odistinske. Nekada je imaginacija autora takvog kapaciteta  da sve napisano izgleda realnije od realnog. Pretpostavka čoveka da stvarnost nije onakva kakvom je zamišljamo i da postoje zakrivljenja u prostoru koju mi ne vidimo, je zapravo činjenica koju on dokazuje matematičkom formulom, koja opet nije ništa drugo do izum zasnovan na otkriću da postoje pravilnosti u prostornovremenskom odnosu koje se mogu izraziti brojanjem i jednačinom. (Ljudi od struke ovakvo pojednostavljivanje mi neće nikad oprostiti). Ova otkrića su Kantovski rečeno otkrića za čoveka. Otkrića su pojave koje postoje odvek, samo ih mi, ljudi, iznenada u jednom trenutku primetimo i obratio pažnju na njih.  Smešno,  koliko li se samo kamenja kotrljalo pred očima praistorijskog čoveka pre nego što je on povezao dva i dva i napravio prvo jedan, a onda i drugi s njim povezani točak, da bi pomogao sebi da prenosi teret. U misaonom procesu od uočavanja  pojava, odnosa u prirodi,  preko zapažanja problema,  i na kraju povezivanja jednog i drugog prolazi mnogo vremena. Svest o tome je ubrzala naš život tako što ga je pretvorila  u stalni pokret-nameru da se reši unapred zadati problem. Sa druge strane, izumi su posebna vrsta patenata kojima se uspostavlja novina ili novum, nešto što u prirodi do njegove pojave nije postojalo, kao na primer naizmenična struja.
Književnost traga za odgovorima. Zar to ne čini i matematika ili filozofija. Svaka u sebi i na svoj način i umetnost i nauka postavljaju pitanja i daju odgovore u svetu koji je i sam večito zapitan. Da bi se bavio smislom sveta i života pojedinac mora biti filozof.
Šta nas toliko sputava da one istinske i konačne odgovore nikad ne dobijemo. Možemo da zamislimo Milevu Marić kako u jednom svom pismu uverava svog muža da je ljudski mozak sposoban da shvati neshvatljivo. Ali ipak jedan vek kasnije mi smo i dalje na istoj udaljenosti od tih saznanja. Uvek više-manje blizu, ali nikad konačno, ni potpuno na cilju, nezadoljni ljudski duh u beskrajnoj potrazi za odgovorima. Milevu Marić je verovatno sputavalo što je žena na početku veka, neravnopravana i nemoćna da se izbori i postane koautor najvećim otkrićima sa početka 20. veka, iako je bila diplomac prestižne škole koju su pohađali najveći umovi tog vremena i žena budućeg nobelovca. I danas se najveći inovatori i futuristi bave predviđanjem budućnosti.   Skoro su osvanuli novinski naslovi sa izjavom Ilona Maska :
-Živimo u matriksu!
Da, verujući u tehnološki i naučni napredak logično je da će sve ono što mi danas ne znamo biti poznato u jednom trenutku u budućnosti. Biće otkriveno, saznato, naučno objašnjeno. Ili, drugim rečima -sve se već desilo, i svi odgovori postoje. To što ih mi ne znamo to je posledica ograničenosti ljudskog uma koji stvari i pojave posmatra hronološki, u vremenu. Ako vreme kao fenomen iskiljučimo kao nepoznatu u jednačini, onda opcija da se sve već dogodilo postaje izgledna.
Zamislimo da je moguće potovanje kroz vreme. To je jedan dobro poznati književni motiv. U njemu se obično putuje u prošlost da bi se ona izmenila zbog nekih neodložnih razloga, da bi se sprečilo nešto negativno u budućnosti. A zar se istorija već ne menja pred našim očima. Šta se učilo u istorijskim udžbenicima pre pedeset ili sto godina?
U povodu proslave bitke na Trafalgaru, na primer, ističući njen značaj, plastično je objašnjeno da je upravo zahvaljujući toj pobedi engleski postao pravi svetski jezik, jer bi to u suprotnom bio španski. I da je zahvaljujući toj pobedi Engleska postala prva sila sveta 19. veka. Danas je već dobro poznat fenomen naknadne istine, ili post istine. Kaže se lako je biti general posle bitke. A šta ako  su jedini preživeli generali posle bitke. Izmišljeni generali doduše, slobodni  da njene ishode tumače svako po svojoj želji. Svako novo tumačenje je svojevrsni povratak u prošlost.

Advertisements