Oči prelaze preko ormara sa knjigama dok mi misli lutaju. Da li vam se dešavalo da neke ljude neočekivano sretnete nakon što ste ih s povodom ili bez povoda, u nepovezanom razgovoru sa nekim drugim, pomenuli. Interesantno, bilo da shvatimo kao slučajnost ili ne, to uvek ostavi utisak. Nekad, samo namerno možemo da se otrgnemo od razmišljanja o tome. Suprotno, što više takvim pojavama pridajemo značaj kao da se sve češće dešavaju. Pojava ima svoj latinsku izreku – lupus in fabula. Ne odnosi se to samo na prisustvo ljudi, već i na druge stvari. Mi je možda možemo nazivati kauzalitet, verovatnoća, predviđanje ili sinhonicitet.
Kako se pitanje slobode može dovesti u vezu sa ovom pojavom? Kako ovakav fenomen utice na našu slobodu odlučivanja? Pravo je pitanje da li je on produbljuje ili ograničava, iz jednostavnog razloga, jer se između nas i naše slobode umeće jedna nedefinisana pojava, nazovimo je sinhonicitet.
Živimo u vremenu u kome smo se dobrovoljno odrekli svoje slobode u zamenu za zadovoljstvo.  I  dalje smo svesni  vrednosti slobode ali je prepustamo jer nam je lično zadovoljstvo važnije. Pa ipak lakše je poneti taj ropski osećaj neslobode sa svešću da mi nisimo samo drustveno-ekonomski robovi već da su naša ograničenja mnogo iskonskija. Ne mislim da ovo treba da bude apologija neslobode u bilo kom smislu. Za levičare je sloboda uvek povezana sa borbom za njeno ostvarenje, dakle sa revolucijom. Sloboda je u stvari sposobnost povezivanja različitih pojava, uočavanje naizgled tajanstvenih veza. Pronalaženje puteva koji otvaraju nove mogućnosti za relizaciju naše ličnosti i naših namera. To je istorija koju sami o sebi pišemo svakodnevno, a da tog nismo ni svesni. Nekada se stvari same skockaju. Tada je naivno pitati se: -Zašto se toga nisam ranije setio.
I dalje posmatram rafove s knjigama.  ,,Potreba za ljubavlju“, naslov romana Jukija Mišime, u knjižari. Momenat u kojem sam skrenuo pažnju na tu knjigu je bio iskren. Ne razmišljajući o autoru, pitam se: kome može da se dopadne ovakav naslov? Odgovor je: verovatno svima kojima ljubav nedostaje. A da li postoji takav čovek, žena ili dete kome ljubav ne nedostaje, makar još malo? Odgovor: mnogo je takvih. Zamislimo da je suprotno, na primer: da svi već uživaju u ljubavi koju zaslužuju. Oni koji žele da je daju, njima je lako. Ako je bog stvorio ljudske ruke po uzoru na svoje onda su to ruke koje ljubav daju, jer bozije ruke su ruke koje samo daju. A da, sa druge strane, ljubav nedostaje samo onima koji su nezreli, tzv. ljudskoj nedonoščadi. Onim pojedincima kojima u tužnim i najjadnijim trenucima unutrašnji krik cepa grudi:
–   ,,Da li ima neko ko bi me usvojio?“
Glad za ljubavlju kod odraslih bi mogao biti odraz nezrelosti. Nedostatak majčinog mleka u najranijem uzrastu može ostaviti posledice na ceo život. Da mi je neko za roman rekao da to nije ono što ja očekujem, podigao bih obrvu. Bilo bi mi krivo, i dalje bih se nadao.
Kupio sam roman i poneo u auto. Na izlasku uzela ga je sa sobom, iako ga nisam kupio njoj. Bili smo već na kraju ljubavi i pored raskidom. Ne mogu reći da smo očajnički pokušavali da spasemo vezu, više smo se posle bezuspešnih pokušaja prepustili inerciji. Taj naslov mi je zvučao kao odogovor na pitanje: odakle ta praznina? Zašto se osećam usamljenim? Kao da neki plastični, savitljivi, prividni zid postoji između nas kad razgovaramo, kad spavamo i kad se ljubimo. On deli našu stvarnost na dva dela, na moju istinu i ono što ja vidim i, na njenu istinu. Iako među nama nema tajni, jer se ja protiv njih borim, govoreći o svojim osećanjima, zid ne mogu da  uklonim već neko vreme. Ne znam ni da li zaista želim. Očekujem istu i veću želju s druge strane. Želim iskrenost i prepuštanje.
U autu, na rastanku, posle nekoliko nedelja otupelosti i sudaranja sa zidom, shvatam da je pravi trenutak da kažem to što me više nego pritiska. Slušam samog sebe: kakvi argumenti! Ubedljiv sam kao muškarac koji želi seks. Branila se:
-Potreban si mi još!
Tek kroz reči koje izgovaram, shvatam koliko zvučim po- vređeno. Osećam da me ne poštuje dovoljno, to me guši.
Sada znam da je trebalo da joj dozvolim da knjigu ponese sa sobom. Bio bi to znak da mi je stalo do nas. Da izlaz tražimo zajedno, da mi je potrebna na tom putu.
Taj roman za mene predstavlja imaginarnu potragu za ljubavlju, surogat. Ne može zadovoljiti stvarnu potrebu. Ne može postati moj drug i nadoknadi usamljenost koju osećam u vezi koju raspolućuje nešto plastično. Naročito zato što unapred ne znam njegov sadržaj, ni temu. Samo pretpostavljam ono što mi se sviđa. Potreba za ljubvalju je  put prema slobodi i ličnom razvoju.
Knjigu sam počeo da čitam tek kada sam ostao sam. Ah, kako očekivanja mogu da pokvare zadovoljstvo. Krenuo sam u potragu za ljubavlju i slobodom zato što sam morao, jer sam nehotice izguran na drugu stranu zida, i ne mogu više ljubav da zamenim za zadovoljstvo. I zato to činim sam. Ali nažalost, evo, gle, gde se sudaram sa nečim što je tuđa mašta, svet za sebe.
Nije to ono što sam ja očekivao. To što sam se ja nadao moglo je da mi da samo majčino mleko, koje sam prestao da sisam davno. Ono što mi treba danas, a ne možemo, je da ponovno razmenjujemo emocije, energiju, povernje, osećamo toplinu i pripadnost.
Nažalost, ništa od svega. Čitam roman koji sam kupio. Čiji je naslov poruka, jedan tvit, koji traži drugi RT.

Advertisements