Jutarnje brijanje -jedna od tih stvari, arhetipska filmska scena, trenutak neizmirenih mogućnosti. Najmanje očekivano upravo započinje pred našim očima, u brojnim filmovima, u trenutku dok se glavni junak brije. Intenzitet iznenađenja ostavlja junaka poluobrijanog, da trči u sledeću scenu, ili tek ovlaš se obriše peškirom. Uvek mi je to smetalo. Zbog identifikacije gledalac-junak, dođe mi da ih prekinem i glasno kažem
-Vrati se na umivanje! Gde ćeš takav u život?
Kao da sam sam, tako nagrđen, stao pred sudbinom. Ustvari, moze se i reći da se baš tako i dešava da ljudi musavi ili samo ovlaš obrisanih lica, zatečeni dakle, staju pred najvećim izazovima svojih života, ne znajući šta ih je snašlo.
U početku nisam a sad znam: nije to, znači, sporno uopšte. A i zašto bi bilo? Kada nam se čitav život odvija kao na pokretnoj traci
-dani i meseci, kao kadrovi i scene sopstvenog životnog filma. Razmišljao sam u koliko bi sati filma stalo 25 godina mog života kada sam jutros na fejsbuku video jednu nepročitanu poruku. U njoj mi srećnu Novu godinu želi posle toliko vremena moja bivša ljubav, sada udata žena i majka dvoje dece. U međuvremenu se nikad nismo čuli. Bila je jedna od onih za koju shvatite koliko vredi tek kad je izgubite.
Živi daleko u bogatoj zemlji sa mužem, poreklom verovatno iz Azije. Otišla je posle faksa. Iako je studirala jezike, tamo je završila računovodstvo.
Zamišljam koliko su veliki kompromisi koje je napavila. Nekada je u životu najvažnije izdržati do kraja. Trpeti, i onda kad već misliš da je dalje neizdrživo, sve je već prošlo i evo je tu na mreži, sa druge strane. Pitala je šta se sa mnom desilo posle. Takođe, da ne bi otišla da sam je zadržao i da nisam bio tako hladan prema njoj. Ne veruje da sam je voleo. Rekao sam da jesam voleo, ali da nisam imao hrabrosti u početku to da priznam, a da je posle bilo kasno. Da mi je dugo trebalo da se stabilizujem posle toga. Sve u svemu, jedan trenutak koji baca svetlo na prošlost. Ta svetlost, međutim, otkriva da smo iako različiti, oboje nespremni, svako na svoj način uskočili u životnu reku i da nas ona nosi i danas. Od onih naših misli i planova nije ostalo ništa. Kao i onda i sada samo posmatrači. Svako od nas iz svog ugla, razmišljamo o prošlosti, o sebi. Imao sam utisak da je njoj iz nekog razloga teže. Kao da se pita šta je i da li je moglo drugačije. Kao da nije mogla, ili nije imala vremena da o tome razmišlja ranije.
Jasno mi je danas kao i onda da od naše veze ne bi bilo ništa. Bez strpljenja, upornosti i posvećenosti ne bismo nigde stigli. A te vrline nemaju ljudi koji neće ništa da trpe, koji neće da se žrtvuju. Danas je kasno da se o tome razmišlja na takav način. Danas su strpljenje, upornost, i posvećenost potrebni za neke druge stvari. Treba raditi do penzije, a onda ostati normalan dokle god ne dođe ,,tvoj red“. S druge strane, ako bi to bilo sve, niko se grčevito ne bi držao svog ,,filma“.
Svaki dan života, baš kao i kadar film, baca novo svetlo, čini novu šansu. Iako se većinom ništa bitno ne dešava u tim danima, koji su kao ponovljene radnje, pomalo dosadni, u svom zbiru oni čine nesagledivu mrežu životnih mogućnosti. Zbog toga mi ne odustajemo od te mreže, jer se nadamo da nas još uvek nešto lepo očekuje, da treba da vidimo i sutra one koje volimo.
Tih 25 godina, odjednom su preda mnom iskrsli kao nezavršeni mozaik. Sagledavajući njegovu lepotu, uočavam i veličinu sopstvenog talenta kao i mesta gde sam zabašurio ili zbrzao.
A zašto?  -Odjednom se pitam.

Zašto je to sad važno: ,,Šta se desilo sa mnom posle?“- Šta se desilo sa bilo kim, kada više ne pripada našem životu!?
Možda je njoj važno da bi se tešila ili kajala, a meni da se ulepšam, da se predstavim?! Ne, nije. Ti nedostaci na mom mozaiku, koji uzgred, sem mene niko tako ne može da sagleda su poruke isključivo i samo meni! Njih treba ispraviti. Prvom prilikom ih treba ispraviti. Mozaik nije gotov. Život traje.

Advertisements