Ne znam tačno kad sam progovorio sa sobom. Verovatno vrlo davno. Možda sam pričao sa sobom oduvek.
Mala deca pričaju sa sobom. To je deo maštanja, neprestane igre. Razgovara se sa izmišljenim likovima, životinjama -malim i velikim, bubicima, mravima, pčelama. Kasnije do sedme godine to prestaje. Potrebu da glasno razmišljam imao sam uvek kad sam bio pod pritiskom. E sad, kakav je to pritisak, spoljni ili unutrašnji? Da me neko pita rekao bih da je i jedan i drugi. Najčešće je u pitanju neka neizvesna ljudska situacije vezana za posao, prijateljske, društvene ili emotivne odnose. Kada pritisak postane pretežak za moju psihu, onda se javlja i unutrašnja rasprava kao posledica težnje da se razreši situacija. Nazvao bih je raspravom jer imam potrebu nekoga da ubedim u svoj stav, da ja nisam ništa kriv, da postoji rešenje i td. Neizvesnost me je pretvarala u neurotičara, tada bi se javljale dileme. Sam sebe bih ponižavao, omalovažavao, a onda bih opet uznemiren, ali sa još većim žarom, obrazlagao svoje mišljenje i svoje planove, ubedljivao sam sebe da rešenje postoji, da je na dohvat ruke. Kao da sam se sam sa sobom svađao. Pritom se čuo samo jedan glas, onaj kojim bih sam sebe branio. Dok je onaj koji me je kritikovao uvek bio samo unutrašnji glas ili neko teško nezadrživo osećanje koje me je pritiskalo. Najviše sam se uplašio samoće. Ove, slobodno mogu reći, seanse su mi oduzimale energiju Kada bih imao devojku nije bilo ovih epizoda. Onda bih sa njom raspravljao svoje dileme. Zabavljalo me je preuveličavanje problema, uživljavanje, otežavanje sopstvene pozicije u mislima. Ili dokono prepričavanje bivših događaja u kojima sam glavni junak. To je moje partnerke na kraju umaralo. Iskreno su pokušavale da me posavetuju, da me okuraže u početku. Kasnije bi postajale manje zainteresovane, ili bi me jednostavno posmatrale kao dramosera.Nedostatak samo -pouzdanja je uvek pratio moje monologe. One su shvatile da su ti trenuci slabosti, ako se mogu tako nazvati, ustvari i način da se ubija dokolica. Kao i da im oduzimam energiju. U tim, više manje, izmišljenim glavolomka one su bile samo statisti, odgovore sam uvek davao na kraju sam. Trebalo je samo slušati i klimati, što bi se reklo.
Da se vratim tom , takozvanom, unutrašnjem kritičaru, koji postoji u svakom od nas. Zbog njega su neki, ekstremni slučajevi završili u manastiru, jer su spas pronašli u molitvi i bekstvu od svakodnevne neizvesnosti. Ili su potpuno slomljeni završili kao šizofreničari ili skitnice. On udara na samopuzdanje, tako što ga ruši, podsmeva se, omalovažava. Za njega ja nisam dorastao ni za jedan ozbiljniji životni problem ili situaciju. On me tretira kao malo dete, ne verujući u moje sposobnosti. Njemu se ja obraćam, nekad na glas. Najčešće se pravdam, objašnjavame svoje postupke, uveravam, imam potrebu da budem iskren, otkrijem duboku tajnu, priznam grešku, okrenem novi list. Stojim, kao pred sopstvenim roditeljima koji upiru prstom, ili mašući njime jednostavno nestrpljivo pokazuju. Nekada me ljuti svojim zahtevima da pravilno odgovorim i saobrazim se sa društvenim okruženjem, kao da ja to ne radim svaki dan od trenutka kad ustanem i još nerazbuđen već se umivam, kuvam kafu i zatim žurim na posao. Sve u svemu dosadio mi je moj unutrašnji kritičar.

Eto, otprilike, ako ste stekli sliku, uredu. Moji ciljevi su da se malo zabavim. Možda i vama, koji čitate bude zanimljivo.

Advertisements