Već umoran i prilično omamljen od mirisa boja i lakova,  boji kičicom platno umazanom rukom. Pre nego što će izaći da se odmori i udahne  svež vazduh, ovaj čovek razređene ali duge blago loknaste sede kose,  koja raste od sredine temena, i koja je već sada raščešljana i neuredno pada na sve strane, još jednom zamišljeno pogleda, već ukočenu od sedenja, ženu u naslonjaču. Ona više ne može ni da se osmehuje, iako je lepa, lice joj je umorno i podbulo; dok on odsutano, kao da je sam u sobi nišani i razmerava četkicom, približavajući i odaljujući je od svog nosa.

Mnogo godina kasnije jedan ozbiljan gospodin sa polucilindrom i lulom u ustima, u crnom dugačkom kaputu ući će u umetničku galeriju zajedno sa svojom suprugom, čiji dugački šlep šušti dok hoda, a ukrasna pera se njišu na velikom okruglom šeširu. Malo ukočenog hoda nosiće svoju tenziju, kao da su se maločas posvađali pa izgradili i kao da im je sad neprijatno.  Staće ispred portreta žene. Osmehivaće se neko vreme jedno drugom, a zatim će on, pažljivo da supruga ne primeti, zaklanjajući se rukom koja blago gladi negovani brk, podići obrvu i uz smešak zančajno se nakloniti dami ispred sebe. Posle ove posete, pomenuti gospodin napisaće psihološki portret slikara i zaključiće da slikar ovog  portreta dame sa zagonetnim osmehom poznaje samo platonsku ljubav, odnosno nije nikada spavao sa ženom, iako će i sam priznati da materijalnih dokaza za to nema.  Nisu smeli da mu se olako podsmehnu zbog ovog članka jer se radilo o čuvenom psihologu svog vremena.

                                                                           Iako sam u braku bio petnaest godina, i oženio  se  mlad , pre tridesete,posle razvoda sam o ženama znao manje nego pre braka. Morao sam mnogo toga da izbrišem, naročito onoga što sam smatrao opštim mestima u odnosima polova. Tek kada sam prestao da se pitam šta one hoće, shvatio sam da je pravo  pitanje, šta ja hoću? i ko želim da budem? Dugo, sad već, traje taj put od razdvajanja i gubljenja spoljšnje zaštite kojoj težimo od malena, prvo u majčinom krilu, od tog simboličkog kidanja pupčane vrpce. Tek tako razdvojeni i svoji,  ogledamo se sa drugima  kao u ogledalu. To je ustvari naše ogledalo života, u njemu se mi ogledamo i posmatrajući druge posmatramo sebe . Naša individualnost je tim veća što smo sposobniji da razmenjujemo poruke s njim.
Jeste,  sećam se da sam jednom davno u Luvru stajao ispred portreta Leonardove Monalize. Bila je gužva i bilo je zabranjeno slikanje. Mislim da sam uprkos tome okinuo bar jednu fotografiju. Nažalost kasnije sam  tu sliku izbrisao greškom. Stajao bih još, ali su nas zamolili da se pomerimo zbog drugih posetilaca. Međutim i u tom kratkom pogledu kao da se nešto desilo, na tren je lice sa portreta oživelo, oči su me fiksirale, a usne kao da su se pomakle, nešto je htela da mi kaže. Usredsredio  sam se da čujem,  ali me je čuvar zamoli da se pomerim i pustim  druge da gledaju.  Bio sam se spremio da sačekam sa strane da prođe grupa Japanaca i da ponovo priđem. Možda bih i ja imao šta da je pitam i kažem. Ali moja prijateljica  sa kojom sam došao je bila nestrpljiva, pa smo krenuli dalje. Razmišljao sam kasnije o tome. Kako god se pomerio nije skidala pogled sa mene. Primetio sam da i drugi posmatrači imaju sličan utisak. Tek mnogo kasnije razumeo sa o čemu se radi čitajući novinski članak koji je počinjao rečima: ,,Naučnici konačno razotkrili tajnu portreta“… Ovaj vizuelni efekat, kojim se stvara optička iluzija da oči sa portreta šaraju po po prostoru, bio je poznat u srednjem veku i među vizantijskim slikarima. Jedan primer nalazi se u Studenici gde je freskoslikar slikajući oči monaha, verovatno po svom liku, primenio ovu tehniku.  Međutim, Da Vinči je dodao još najmanje jedan sličan vizuelni efekat slici. A to su usne koje kao da nešto šapnu.  Izgledalo je kao da je sa razvijanja filmske trake ostao samo jedan njen komadić, koji ne traje ni sekundu, u kome se glumac sprema da započne svoju repliku. I zato se posmatrači više puta promiču slici, jer se svaki put minimalni pomeranjem ugla  ova optička iluzija obnavlja. 

  Ni danas ne znam šta bih čuo da sam ostao.  Da li bi mi stvarno nešto rekla? Da li bi nešto produbilo moje razumevanje tog susreta?  Da, pretvorio se taj susret sa slikom u susret sa licem, ženom, njenim karakterom i na kraju porukom koju ona nosi.  Vekovima je ona inspiracija umetnicima, filozofima i naučnicima u potrazi za smislom; da kroz razumevanje tog zagonetnog osmeha, njegovog značenja, koje je vanvremensko jer povezuje prošlost, sadašnjost i budućnost, dopru do suštine bića i prirode.
Naučnici, koji pokušavajući da tumače nastanak univerzuma, a samim tim i prirode i sveta, u navođenju referenci umetnike vole da isključe kao nerelevantne izvore jer su umetnička dela dvosmislena. U naučnom postupku toga nema  -dvosmislenost  je isključena. Pa ipak je  na osnovu te slike  Sigmund Frojd na primer, napisao psihoanalitičku studiju o ličnosti Leonarda da Vinčija. Bilo je i drugih sa različitim porukama, počevši od toga da je na njoj Leonardo naslikao svoj ljubavnicu. To je nekako bilo najlogičnije i taj su zaključak mnogi prigrlili  u tumačenju značenja osmeha. Frojdu je, pak, slika  poslužila da bi protumačio umetnikov odnos prema ženama i dalje njegova seksualna opredeljenja. Iako istorijskih i biografskih činjenica ima vrlo malo o Leonardovom privatnom životu, o ženama, ljubavnicama, ljubavnicima nema ništa. Pominje se samo majka, ovlaš   -i   žene koje je portretisao. Uprkos tome, Frojd je zaključio da je Leonardo poznavao samo platonsku ljubav i da drugih kontakata osim platonskih nije imao, ni sa ženama, ni sa muškarcima. Iako se on donekle ograđuje da nema dovoljno podataka za pravu studiju ličnosti , njegovi zaključci  odstupaju od sih drugih. Čak i ako su pogrešni, oni su intrigantni kakva je i sama slika, koja mu je  poslužila kao inspiracija za pisanje. Naravno da je za razliku od drugih koji su glavnom bili teoretičari umetnosti, njegov članak bitno drugačiji jer je on iskoristio priliku da pokaže moć psihoanalitičke metode.
Zagonetnost je ovde glavni motiv. Ona je razlog zbog kojeg su napisani brojni radovi. Ako nije poznavao ženu, Leonardo je poznavao prirodu i kako ona funkcioniše. Talenat je deo  znanja koje mu je dalo moć da stvori delo koje vekovima inspiriše. Magija se sastoji u  sposobnosti da na platnu oživi mrtvo, kao mehanizam koji transformiše, menja poznatu dimenziju stvarnosti oživljavajući predmet. Suočen sa neočekivanim, nečim što je suprotno mogućem doživljaju stvarnosti u svesti koja jasno razlikuje živo i neživo(predmet, sliku), posmatrač biva šokiran.
Ovde kao da se potvrđuje stara teza da: iako izgleda da nauka mnogo zna, o onom najvažnijem –nastanku prirode i njenom tvorcu,  zapravo nema pojma. Dobro, nije baš da nema pojma, postoje razne teorije, nagovestaji, ali dokaza nema. Da je tako dokaz je što je to i danas aktuelno pitanje. Kako je to moguće? Moguće je jer  nauka je  parcijalizovana, tj. ne postoji samo jedna nauka, već čitav niz pojedinačnih nauka i u okviru njih bezbroj autonomnih diciplina. Pojedini naučnici su usko specijalizovani da bi mogli da tumače opšte i suštinske pojmove o prirodi i svetu. Oni pre svega moraju da postanu filozofi da bi tumačili svet i njegovu budućnost, recimo. Ne razlikuje se tu i već pomenuta psihoanalitička studija, koja doduše parcijalno osvetljava portret, ali sa druge strane i zamagljuje, jer autora i njegovo seksualno opredeljenje tumači na osnov dela. Da ne pominjemo zastarelost samog psihoanalitičkog postpka  tumačenju ličnosti.
Skoro je u štampi objavljena vest da uprkos brojnim uspesima  načnog centra CERN, božija čestica možda nikad neće biti otkrivena. Laički rečeno, teorijski osmišljeni naučni projekti koje je trebalo praktično sprovesti su u jednom delu neizvodljivi. Sve je opet krenulo od ideje. Čovek je nešto zamislio, zatim je to teorijski proračunato. Nalazi se podudaraju, ali se samo praktično može dokazati ispravnost teorije. I nije to prva ideja koja nije realizovana. Zamislite sada suprotno, da vest glasi: otkrivena najveća tajna zbog koje je izgrađen tako skup naučni centar. Kopernikanski obrt.  Takva otkrića su se dešavala u istoriji, ali promene ljudskog društva ostale su i dalje evolutivne. Revolucionarna otkrića u nauci davala su zamajac daljoj evoluciji  civilizacije. I na kraju posle svih neuspelih pokušaja pitanje: zar zaista ne postoji taj magični klik!? Momenat transformacije, teleportacije, da li on samo nije otkriven? Ili on postoji samo u našoj mašti.
U osmehu Monalize pažljiv posmatrač, što između ostalog potvrđuje i Frojd, može uočiti više osećanja koje ga čine:  blagost, zadovoljstvo, dobrota, nagoveštaj, privlačnost, poziv, tajna i skrivena opasnost.  Skrivena opasnost i tajna su izraz same ljudske ćudi koja ostaje prikrivena još neko vreme  nakon  upoznavanja. Osmeh dalje, produbljuje posmatračevu  zaintrigiranost da sazna i otkrije ono što se nalazi iza. Svi mi znamo da nekad neke ljude nije teško zainteresovati za bili šta. Ljudi su veliki imitatori. Često stoje, posmatraju druge i onda rade to isto. Radoznalost je ta koja čoveka vuče, nekad i na opasne i strmoglave puteve.  U tom osmehu krije se sve ono što čovek želi da zna o ženi. No, uprkos tome priroda žene ostaje zagonetna jer time, između ostalog, ona i privlači. Reč žena možemo zameniti i rečju priroda. Princiop prirode je princip ženskog: ona koja daje, koja rađa kao majka, koja se predaje. Da, predaje se, ali i osvoja! Dvostrukost prirode i jeste u tome što rađa, daje i uzima, što ume da miluje ali i da bude okrutna.Slikom je ovekovečen  momenat nagoveštaja večnog života. Slika koja je predmet, mrtva –na trentak oživi. U šoku posmatrač se pita  da li  prelazi iz ove u neku drugu stvarnost, iz poznatih dimenzija  u nepoznate.  Kao da osećamo dodir prošlosti, žena iz 15. veka nam se osmehuje u 21. veku. Šta to ima da kaže, nama posmatračima? Načuljimo uši –ali tajna ostaje nesaznata.  Bez obzira na sva dostignuća i  evoluciju kroz koju prolazi izgleda da  čovek i dalje ostaje na istoj udaljenosti od suštine bitisanja, središta opšteg znanja.  Postoje pojedinci, bez obzra da li su umetnici ili izumitelji i naučnici, kao što je Da Vinči, koji su se središtu univerzuma primakli mnogo više i, kao da su nam deo saznanja iz više stvarnosti preneli kroz svoja dela.

Samo pred slikom ili knjigom koja namiče suze na oči, pred lepotom, u nekoliko sekundi osetimo kao da nas je neko blago zagrlio, da smo takli tuđu dušu i zajedno s njom osetili patnju i ushićenje celog sveta, spoznali njegovu karmu. Kao i onda u Luvru pred slikom, tako i danas setim se tog susreta koji me je vinuo u središte univerzma da u jedinstvu sa njim vibriram u njegovom ritmu.

Advertisements