Čikago siti, grad od betona i stakla. Nepregledni neboderi.

Interesantno kako svaki stanovnik Čikaga može biti i vodič.  Svako će ti reći da se među građevinama izdvajaju tzv.  ,,klipovi kukuruza“ , prvi neboderi u kojem je snimljena besomučna trka autima. Zatim Džon Henkok centar, na čijem je vrhu vidikovac sa staklenim providnom podom. I Sirs tauer najviša zgrada Amerike početkom 90-ih  godine, kada sam je bio tamo. Svuda su nas dočekivali sa ,,ar ju indžoj?“ ,,ar ju hepi nau?“ i ispraćali sa ,,indžoj“,  ,,indžoj d dej“ ,,indžoj, rileks“, ili jednostavno ,,bi hepi“. To sam ja tada razumeo ovako:  -Mi ovde živimo američki san, pokaži da si srećan, odakle god da si došao! Ali ja sam bio ponosni Srbin iz Jugoslavije, a naši marksisti,  na čelu  sa Edvardom Kardeljom, su znali i to su nas i naučili da je sreća lična stvari. Tako je pomenuti Edvard ideolog samoupravljanja, i pored ustava iz 1974. godine i svega što je usrećiteljski sistem činio za narod, priznao da država ne može usrećiti čoveka već da je to njegova privatna stvar. Predhodno se smatralo da je radnička klasa kolektivno srećna samim tim što je revolucija uspela, jer je revolucija donela: vlast, ravnopravnost polova, osmočasovnu radnu nedelju…zato radnici svuda idu kolektivno pevajući. Eto, tu sam se prvi put susreo sa pitanjem kao što je filozofija sreće. Treba se malo folirati: tugu treba sakriti. Iako nisi srećan treba prevariti sebe i pred drugima se predstaviti -kao da jesi: ići nasmejan i vedar. Jer kad se tako ponašaš, na kraju i ubediš sebe da je tako.

S druge strane, osim te da kažem, monumentalnosti sitija koji izaziva ushićenje, sam širi centar grada je bio jedna neuređena celina u izgradnji, gde su skoro jedno pored drugog bile načičkane ruine i velelepne vile. Sablasne su bile napuštene četvrti grada, iz  kojih su odnekud provirivali alkoholičari  beskućnici, vukli se odbegli psi, i vrludali  pacovi. Lako se moglo zalutali tokom šetnje gradom u jedan od ovih krajeva. Dovoljno bi bilo skrenuti sa avenije, dvadeset minuta od centra i već si se našao na srednjem zapadu pored drvenog vodotornja sa kojeg kao da izviruje neki asesin iz kaubojskog filma. Činiti se da će iz neke kapije istrčati prašnjavi i nervozni kauboj mrkog pogleda, lak na obaraču, kojeg bi mogao da okine jer ga je zaslepelo sunce sa prozorskog okna, ili zbog treska poslužavnika koji je pao u obližnjem salunu.

Stalno pominjanje sreće i  uživanja od strane mojih domaćina zvučalo mi je usiljeno, skoro neiskreno. Čak sam se se stideo zbog njih. Hteo sam tu stvar da raspravim sa svojim ljubaznim prijateljima. Dakle, zanimalo me je šta je to što njih nagoni da stalno pominju, takoreći prizivaju rečima sreću ( hepi u kombinaciji bi hepi) ili uživaje ( indžoj). Pitao sam  ih  da mi objasne zašto ne, na primer reč zadovoljan? Jer ja sam više u fazonu ,,I kent get no satisfekšn , kapiš? “ -pokušao sam da budem duhovit. Ali, avaj! Ljubazno, ali ozbiljno su mi objasnili da to nije isto. Zadovoljstvo, satisfekšn je kod njih prelazni glagol. Može se biti zadovoljan samo nekom određenom stvari, koja je većinom materijalne prirode. Dok je sreća, hepines, ničim izazvana, i samim tim vrednija. Na kraju mi je jedan od naših tamošnjih, rekao da, istina  izgleda, slušajući ih, da oni večito razmišljaju o sreći, ali da je to način  za iskazivanje lepih i iskrenih želja novajlijama       -dobrodošlica. A da za njih, domaće, pravi moto glasi: ,,hard work then play“ , što znači:  zabavljaj se, ali pošto si naporno radio. Te da je za većinu  sreća tek daleki san, pa je žele svima baš zato što je tako malo ima.

Podsetio  sam se ovih razgovora ponovo skoro, kada  sam na društvenim mrežama i u štampi primetio mnoštvo tekstova na temu sreće. Ova inflacija otkriva da je u pitanju jedna od tema koje ljude danas najviše zaokuplja. Nalazi se po broju naslova rame uz rame sa temama o karcinomu ili depresiji. Naročito su upadljivi naslovi tipa: Tri koraka do sreće ili Sedam navika srećnih ljudi. Gotove mantre takoreći, koje treba ponavljati tokom dana. Prizivati sreću kao kišu, ili joj se obraćati kao verenik više puta tokom dana?
Da bi  na  temu sreće nešto rekao svaki semanticar bi  krenuo od značenja same reči, kao i od utvrđivanja koje je pravo prosečno stanje coveka, ili opšte rečeno -svakog ljudskog bića -da li je to sreća ili tuga, ili nešto treće.  Već iz gore navedeng uočljivo je da se značenja pojmova u srpskom i engleskom kao što su sreća (happiness) , uživanje (enjoy) i zadovoljstvo (satisfaction) poklapaju. Ipak za razliku od Srbije, gde je do skora sreća prepuštena pojedinacu da je pronalazi i sa njom se nosi kako zna i ume, na zapadu postoji edukacija o poželjnom modelu ponašanja, koja podrazumeva nasmejana lica i istinski izgled sreće i zadovoljstva. To su dobitne kombinacije: nasmejani i srećni su uspešni, oni dobijaju bolje poslove sa većom platom i td.

 

Dok su zadovoljstvo i uživanje imenice nastale od glagola: uživati i zadovoljiti, sreća je prvobitno bila pojam, ili misaona imenica. Ona je osećanje koje ne mora imati izvor u bilo čemu materijalnom, ne predstavlja zadovoljenje neke potrebe. Može se biti srećan bez delanja ili vidljivog razloga. Dok smo, opet, zadovoljni Sa ničim, ili uživamo U nečemu. U oba potonja slučaja izvori su materijalne prirode.

U umetnost postoji pojam zlatne sredine. Zlatna sredina je idealni prosek, i ona je negde otprilike na dve trećine jedne celine, slike ili drugog umetničkog dela. Dakle, ne na aritmetičkoj sredini ili polovini. Ako posmatramo punoću ili prirodno stanje ljudskog bića, tj. njegovo osećanje sreće i zadovoljstva, onda ono ne bi glasilo:    – ni srećan ni tužan, ili malo srećan -malo tužan, već bi prirodno stanje glasilo: uglavnom srećan.

Dakle, da zaključim -još jednom- treba se pomalo folirati, težiti zlatnoj sredini, biti uglavnom srećan i više od toga, manje nikako.

 

Advertisements