Čitam o zaljubljivanju i daleko mi se čini sve to. Sve što  me podseća na bivšu, neuspelu ljubav pritiska, kao dah ustajalog vazduha iz zapuštene sobe. Izbegavanje ljudi i društva vodi u depresiju. A šta je sa izbegavanjem ljubavi?  Šta kad u   sunčano popodne   vraćajući se s   posla iznenada poželiš da skreneš s puta i umesto kući kreneš na drugu stranu, negde drugde, a onda odustaneš i od toga, jer ne znaš gde bi išao. I napregneš se, ali i dalje ne možeš da se setiš ničega što bi ti se svidelo da radiš sada, ili što bi bio spreman da čekaš sa nestrpljenjem, priželjkuješ, nečemu se nadaš. To je raspoloženje koje treba izbegavati, i to će svako reći. Bezrazložno kinjimo sebe tada i prekorevamo zbog neke sitnice iz prošlosti, nečeg što odjednom sebi silno zameramo. Pa se i dan danas toga stidimo kao da se upravo sada dešava. Na primer  kad mi je učiteljica u prvom razredu na izletu dozvolila da zbog vrućine skinem pantalone, i u belom vešu šetam po lepom proletnjem danu. Postideo sam se tek kada su starija deca počela da mi se smeju. I danas kada se osećam postiđeno, i prekorim sebe zbog lakomislenosti, ja se postidim još jednom što tada nisam poneo šorc. I sto puta ponovim u sebi:

– Opraštam ti zbog šorca!

I bude mi lakše. Ali taj stečeni obrazac ponoviće se opet, taman kad zaboravim. Čak kao da tuga za mene ima neki smisao, kao da je lekovita.

Pitamo se   nekad  ko     nam  je naneo najviše zla u životu.     Iskren čovek ne može da ne doda sebe na taj spisak. Vlastito ime se tu,  čak   vrlo    često,  kotira vrlo visoko,    ako ne i na samom vrhu    spiska.      Zlo smo sebi činili iz  različitih  razloga. Najčešće je to neznanje. Niko  sam sebi pri čistoj  svesti ne bi   naudio. Pa ipak, kada samo dokoni  ili imamo višak vremena za samoanalizu, desiće nam se,  s vremena na vreme,  da sami sebe ne razumemo, tj. da nam nisu jasni sopstveni postupci. I da nam ono što smo tako gorljivo zastupali nekad sada izgleda tako nerazumno.

Vladavina nad sobom je najveća vladavina od svih -negde sam pročitao. Zvuči paradoksalno ali je istinito. Primere nedostataka vladavine nad sobom vidimo savaki dan, kad god previše popustimo svojim nagonima i strastima da čine umesto nas, oni nam nanesu štetu.

Prirodno stanje svih predmeta  je mirovanje, dok je prirodno stanje svih bića kretanje. Na primeru klatna znamo da mora postojati spoljna sila koja će ga pokrenuti. Ono se ravnomerno kreće na jedinu i drugu stranu sa tendencijom da ponovo dođe u stanje mirovanja.  Tako se isto na početku ljubavi, kao i na njenom kraju misli i osecanja uskomešaju,  klatno započne sa intezivnim njihanjem, teško nam je nekad da održimo ravnotežu. Ko je   tako jako zanjihao klatno? Da li je to ljubav? Ali mi znamo, ljubav ne može pokrenuti klatno jer ono ne oseća, ono je beživotno. Njega pokreće samo spoljnja sila. Međutim, kod ljudskih bića i svih drugih bića je drugačije. Ljudi imaju svoju unutrašnju dinamiku. Dakle, pokretač tog komešanja nije spoljnji.  Kao da su neki,  u telu skriveni  jin i jan, tvrdi i meki modeli u stalnom zatezanju. Čas nam se svidi jedno, čas savim nešto drugo. Prigovor da ljudi nisu tako nestalna, nestabilna bića je samo delimično tačan.

Upravo bežeći od  usamljenosti i tuge trpeo sam. Sada to znam, postalo mi jasno. Probuđen jednog jutra protljao sam oči i pogled mi je ostao mutan i bunovan neko vreme, a onda se razbistrio i tada tim bistrim okom videh koliko nepotrebnog trpim iz staha od bola,  od razdvajanja, tuge, odbacivanja, straha od toga šta će reći drugi. I na kraju kada sam smogao snage da se otrgnem i zakoračim sam   -buni me sve to naknadno, ređanje slika, trenutaka koje smo proveli negde zajedno koji nepozvani dolaze da me more i muče… Koji je smisao svega toga. Tesko mi bilo da izbrišem  albume sa zajedničkim slikama sa mora na fejzbuku. Kakva ironija.

Često pokušavamo  lažnom  ili iskrenom poslušnošću pridobiti druge.  Ljudi očekuju  da  ih pridobijamo sitnim gestom pažnje ili prosto da ih podmitimo. Ali nekad ne možemo. Mudrost je  prepoznati razliku između ta dva. I onda kad se prenemažu i stalno traže više možda baš namerno ucenjuju da bismo od njih odustali, ili se prosto igraju kao žena u vezi u kojoj je dosadno.

I čekam trenutak da se pobunim i sve kažem, umoran od poslušnosti, usluga, strpljenja, kao čovek kome je središte života postao neko drugi, ona u koju je zaljubljen. Moje je srce  van mene odavno, visi o koncu koji ona neumorno zateže da iz njega lije krv. Slušam njene reči:

-Potreban si mi još!

Slušam i ne mogu da verujem.

-Ali ti meni nisi više, mislim u sebi.

-Nema potrebe da se više bilo šta dogovaramo, srešćemo se u gradu, i onako izrazimo na ista mesta,

rekao sam tada, čudeći se  svojoj nepokolebljivosti. I na svako ali… na svaki pokušaj mirenja,  ja sam odgovorao odlučnije, čvrsto, argumentima, sa ubeđenjem.

evo i sada, iako su meseci  već prošli,  uhvati me iznenadna tuga,  od neke jeze zadrhtim. Osećam slabost  tada, kao neki starac vučem se drumom. Nigde one odlučnosti sa kojom sam se dičio. I opet se  pitam:

-A zar ipak nije moglo… ?

A kad jednom nestane  radosti koje donosi bljesak ljubavi, ostaće samo dani dosadni i drugi. Zato mislim, da bismo se u tim trenucima, svi  mi najradije vratili tamo odakle smo došli, i mirovali da nas rode  ponovo na svet ne donesu. Paradoksalno je da savladani strastima dozvljavamo da nam ljubav srce izvadi i da ono van nas krvari. A da ga ona koju volimo steže pred našim očima i da mi za njega ne brinemo. Da ljubav u toj krvi srca koje se zateže van nas pliva. Da tada, uglavnom nismo mudri da igramo igru pridobijanja i osvajanja, jer smo i sami osvojeni. A da onda kada bismo mogli da budemo lukavi, mi to nismo, jer nam više nije stalo. Da li se to zove mazohizam? Ili je to ljubav koja boli. I da li postoji prava ljubav koja ne boli i ne krvari?

 

Advertisements