Ne idi uokolo  govoreći kako ti svet duguje život. Svet ti ne duguje ništa. On je nastao prvi.

Mark Tven

– … I kad odbijem troškove za gorivo, porez i ostale troškove, meni ostane trinaest hiljada mesečno!

-Pa,  m … lopovsku.

Čovek koji preda mnom, na ulici pada u trans. Gledam ga:

– Znam, ali moraš da radiš.

Ne znam šta drugo da kažem, a i nemam sažaljenja za one koji se žale zbog nevažnih stvari. Izgleda mi to suviše lako žaliti se u prolazu komšiluku , širiti beskorisno nezadovoljstvo.

– Radim, ali ne vredi, nema svrhe.

– Nema:  ne vredi, to pitanje se ne postavlja.

– Svi su isti, g… lopovska.

Odmičem se polako, osećajući se krajnje neprijatno.

Zašto neki ljudi sebi olako dozvoljavaju tinejdžersko ponašanje, pitam se. U suštini, dozvoljavaju sebi da im drugi budu ventil za iskazivanje nezadovoljstva. Apstraktne pobune protiv njih, nekih tamo, nepoznatih ili sa televizije poznatih lica. Psujući njih, oni u stvari psuju svog sagovornika i slušaoca, jer se bune protiv svega, jer njima ustvari, ništa ne valja u trenucima bez kontrole besa. Pokušavajući na nekome da ga iskale oni ne biraju reči. Misliš da će ta verbalna agresija u momentu prerasti u fiziču.

    Što se rada bez nadoknade ili adekvatne nadoknade tiče, da li on  vredi ili ne vredi, pitanje je sad!? Proces socijalizacije, integracije,  grananja i jačanja društva je beskonačan.  Još je Kami, nanovo tumačeći Mit o Sizifu, zaključio da Sizifa treba tumačiti kao srećnog čoveka; čoveka koji se ponovo penje i pada za svojim kamenom. Taj uzaludni posao ga čini srećnim iz dva razloga. Prvo, jer ne mora da razmislja o smislu svog postojanja, što je najčešće posledica dokolice. Jednostavno on  nema izbora. Drugo, jer nema većeg srećnika od njega kad izgura svoj kamen na vrh brega, bez obzira što će on ponovo pasti. Osećanje sreće zbog  uspeha je neizmerno. Na kraju krajeva,  ono je uvek kratkotrajno.  Svi smo mi Sizifi svojih života, za koje znamo da su oročeni. Znamo da ćemo umreti vrlo skoro. Skoro je i 50 , 10 i 5 godina. Ne znamo kad, dok se ne razbolimo i to postane izvesno. I zato što ne znamo kad,  ponašamo se kao da ćemo živeti beskrajno. Dovoljno je da nam u trenutku iščili ta misao o ličnoj prolaznosti pa da se pred nama ukaže lažna beskonačnost. Stepeništa, pak, simbolično, nam ne dozvoljavaju da zaboravimo svoje poreklo. Ona su sve sto se desilo u prolazu, mimohodu. Iako je smer kretanja različit ishod je isti  – penjali se ili silazili, kraj puta je i kraj stepeništa. Da li smo gore ili dole posledica je odabranog smera. Iako izgleda da smerovi kretanja vode na razlicite nivoe, to je iluzija – u oba slucaja smo na istom , tj na kraju puta. Sizif  je bio osuđen na svoj beskorisni posao: da kotrlja kamen uzbrdo, zato što je bio grešnik, od bogova kažnjen. Razmišljanje Sizifa i drugih o Sizifu su ostaci starih shvatanja -shvatanja čoveka kojim strasti  vladaju, danas je sasvim normalno biti deo tima, ako se to tako kaže. Žaliti se drugom, ko pritom ne može pomoći, zvuči lukavo, kao pokušaj da se na prevaru preskoči stepenik ili dva u društvenoj hijerarhiji. Kako to nezainteresovan komšija može poslužiti za dosezanje vavilonskih visina? Jednostavno, priznavanjem prava prvenstva. Svaki put kad ovu apstraktnu žalbu prihvatimo, mi smo dali za pravo nametljivcu da bude bezobrazan, i u krajnjoj instanci bezobziran, jer su eto drugi takvi prema njemu, čak da bude bezobrazan i prema nama samima iako toga nije, ili ne želi da bude, svestan. Za razliku od tamošnje starovekovne pustare kojom je kamen kotrljao gore-dole, umorni Sizif -savremeni Vavilon je izgradio svoja velelepna stepeništa sa divnim gelenderima. Međutim, osećanje uzaludnosti  postojanja koje se, sa vremena na vreme javlja, nije nestalo.

Meni ovo strašno saznanje ne otežava život. Barem tako mislim. Postoji uvek nešto što nam se sviđa i što nas samim tim može zainteresovati za život, pritom je to nešto drugima beznačajno, kao što je stepnik na primer. Stepeništa sam voleo oduvek, od kad pamtim sebe. Još dok sam bio toliko mali da me je sestra nosila umotanog u ćebe u komšiluk da gledam tv seriju. Da budem precizan provalije i stepeništa, oba sam voleo da gledam na televiziji. Od cele epizode zapamtio sam samo auto koji se kotrlja u provaliju i na kraju i  eksplodira kao fosforna bomba. Ostatak epizode sam prespavao.

Stepeništa sam kasnije susretao u stvarnosti, ali ona nisu bila tako lepa kao na televiziji. Velika široka stepeništa. Na njima su se uvek dešavali zanimljivi i inspirativni događaji. Filmske kadrove na stepenicama pamtim i kao duboko emotivne sadržaje. U ,,Otpisanima“,  na primer: susret sa patrolom Vermahta, ili sačekivanje žrtve na stepeništu sa francuskim ključem u rukama; ljubavni par koji u korak bezbrižno silazi držeći se za ruke. I naravno dečija kolica koja padaju niz stepenište i vojnici koji ubijaju bebinu  majku u -Krstarici Potemkin -okrutno stupajući niz ogromno stepenište Zimskog dvorca u Piteru, kako bi se od milja reklo za carski grad . Nepoznata žena na stepenicama, u prolazu, dragi lik koji se iznenada pojavi i već nestaje. Možda je to baš ona koja se toliko željno iščekuje, za kojom se ostaje u večnoj potrazi -lice sreće i davno izgubljenog duševnog mira.

Zašto stepeništa? -pitao sam se u dosadi nekog vikenda.

Stepeništa olakšavaju život, pomažu nam da premostimo prepreku da stignemo na željenu destinaciju. Silaziti stepeništem ili penjati se nije isto. Za razliku od mosta  njihova dvosmernost nije jednaka. Dok je most veza i znači prijateljstvo među ljudima, javna  stepeništa su  vertikale koje ozakonjuju zamišljene pravce i razdaljine. Uvek se možete zapitati zašto neko stepenište postoji ili zašto ga negde nema. Peti se stepeništem uvek simbolično ukazuje na napor. Jedino u snu to može da znači napredak u karijeri. Zaljubljeni par u ljubavnom filmu uvek trči niz stepenice, kad je srećan. U simboličkom smislu penjanje stepeništem je arhetipska slika dosezanja vrha Vavilona, viših nivoa njegove kule koja je odraz zamršenog spleta drustvenih odnosa. Vavilon kao sveukupna društvena organizacija, poput džinovskog mravinjaka od svojih podanika, tj, ljudi traži potpunu poslušnost. Svoje puteve, rasksnice, kao i pravila ponašanja na svojim kulama Vavilon uteruje sadističkom nemilošću, ostavljajući pojedincu da u svojoj ličnoj slobodi, koja je sve više ograničena na četiri zida, iz svoje individualnosti crpi snagu za reanimaciju da bi svako jutro iznova zauzeo svoje mesto u globalnoj preraspodeli uloga. Sve pojedinačne uloge nisu vredne pomena.

Provalije su, s druge strane, mesta opasna, nad njima se vrtoglavica javlja. Izbeći provaliju ravno je najvećem podvigu u snu, ali i na javi. Nesposobnost da se prihvati život i njegov sizifovski teret tera nas ka ivici provalije. Konfrontacija sa Vavilonom pak, i njegovim pravilima, ravna je skoku u provaliju. U Japanu je ovaj ritual odustajanja od života povezan sa velikim bolom. Pa su tako najhrabriji i najčasniji među ratnicima -samuraji vršili vrlo bolno  ritualno samoubistvo. Mazohistička bol rastanka sa ovim svetom kod samuraja je potvrda njihove spremnosti da služe i trpe onako kako se u životu  najviše očekuje, ali nažalost nemaju kome, grešni, suvišni  i poniženi.  Nismo mi od te časne fele. A i neka nismo. Imamo mi svoje rituale, kuknjava: avaj meni, svima drugima je bolje!

Advertisements