– Ja sam taj o kome se piše ovde, glavni junak ove knjige. Došao sam da se žalim, jer me nisi razumeo.

Pitam se da li sam poludeo ili dobro čujem:

– Koga nisam razumeo?

-Mene, mene nisi slušao! Hteo si bestseler. Pa sad gledaj kako ćeš kad to više niko ne čita.

– Ti s malodušan, zašto misliš da niko neće čitati?

– Zato što suviše žuriš. Ne znaš gde si sve hteo da budeš večeras. I da pišeš i da se družiš, i da piješ.

-Pa šta! Ti si kritizer, nisi ti glavni junak. Moja viša savest. Ustvari nikad nisi umeo sa mnom…

-Ili ti sa mnom! – Odjeknulo je piščevoj glavi. Osetio je bol u potiljku, pritisak je naglo skočio. Osetio je kako mu krv vri u glavi. Od tog trenutka pojavila se neka izmaglica, kao mamurluk posle pijane noći. Ove unutrašnje svađe kao da su stvarne, mislo je. Odavno već pazi šta mu taj glas govori. On nije prijateljski, definitivno. Sad se predstavlja kao glavni junak.

-Smešno! Staro zanovetalo koje misli da je mnogo pametno. Sebe zove junak. Svašta, junak, junak -čega? Ups, ugrize se za jezik:

– On sve to čuje? Šta ako sluša moje misli? Šta ako je instaliran tu da bi me kontrolisao? -Bljesnuše pitanja iznenada u glavi.

Sve se na trenutak utišalo. Mir je u piščevoj glavi. Kratkotrajni mir u kome vrebaju jedan drugog -glavni junak i autor.

-Odbegli junak, začu se glas.

-Odbegli pisac, začu se drugi.

-Bože, samo se nemojte svađati, začu se treći glas. Taj treći je pomirljiv, kupniji, dolazi iz dubine, umirujući. Načuljio je uši:

– Šta ako je u pitanju stvaralačka blokada,– pomisli: – Onda je on u pravu. 

I tada, reči, kao da se same oteše iz usta:

– Ne, nije to… hehehe… Po mom mišljenju trebalo bi smisliti dobru priču, dramatičnu, etapnu: uvod, zaplet, kulminacija… Kao Agata Kristi.

– Da, divno, Agata. Kako si se lepo setio! Domaćica koja kuva ručak i  smišlja krimi priče. Sve vreme šapuće sama sa sobom, nečujno, ali drži poluotvorena usta, tako da samo mrda jezikom, niko ne vidi. Verovatno je sve vreme u dosluku sa Herkulom.

-Stari dobri Herkul, ko se sa njim ne bi udružio. Verovatno je već na sledećem zadatku. Možda je u pitanju neka preljuba!?

-Me, ne!

-Što, privatni detektivi, to rade.

-Suviše jeftino za njega.

-Jeste malo ljigavo, verovatno je u  pitanju, nešto ozbiljnije, muški           -takoreći: ubistvo, na primer. A, šta, kažeš: Poaro u Orijent ekspresu! – reče oduševljeno.

– Baš si orginalan! Taj roman je već napisan i Herkul već postoji. A ti ne postojiš! – Odgovori pisac.

– Tja, ne postojim, ne postojim. Lažeš, znaš ti gde ja postojim. Postojim u tvoj glavi, eto gde. Zar je malo biti živ u nečijoj glavi. A tu sam življi od najživljeg stvora.

– Ne bi mogao čak ni da ga imitiraš jer nemaš brkove.

-Tja, brkovi, ko ih danas nosi? A ti, poglej sebe! Što ti kad si tako pametan  pisac, ahahah…. hihihi… ne smisliš neku knjigu koja već nije napisana.

– Misliš, što ja ne bih smislio genijalnu priču, napisao tristotinak, strana i tebi dao  glavnu ulogu. Da se šepuriš, baš kao da si Herkul, sučeš bečiće, i namiguješ kroz monokl.

– Nemoj, gadljiv sam na brčiće.

– I neću, da znaš. Nisi ti za glavnu ulogu. Ti si za sporednu ulogu, ali karakternu… hahaha…

– Smislio si nešto podlo. Srami se.

-Da, smislio sam, ali pitam se kako si odmah shvatio. O, pa da,  gospodine umišljeni, zato sto se ti u podlost odlicno razumeš. Da, da, da, kako se nisam ranije setio: ti ćeš u mom romanu biti žrtva. Preljubnik sriven iza zavese, koga ljubomorni muž u nastupu besa golog obesi o prozorsko okno! E, tek onda dolazi Herkul.

– Izvini , molim te, a sto sam ja podlac?

– Ne znam sto se uzbuđuješ, biti podlac nije kažnjivo,  kažnjivo je biti nasilan. Da ne bi ljubomorni muž da budeš, pa da ideš na robiju?Naravno da ne. Bolje je da te ubiju nego da ubiješ.- Reče nadmoćno pisac.

-Samo se ti drži tih samarićanskih, načertanija, daleko ćeš dogurati.

– Pa,  stvarno nema u ovoj knjizi puno uloga. Znaš Herkul, ako ćemo pravo tu ima težak zadatak: po prijavi nestanka, on sa fotografijom žrtve nedeljama luta briselskim četvrtima, ne bi li saznao kakvu valjanu informaciju. Na kraju, pozornik u marokanskoj četvrti mu dojavljuje da je inkriminisana osoba više puta tokom leta viđena u Breze ulici. Strpljivom proverom, od kuće do kuće, hromi domar u zgradi broj 123 prepoznaje žrtvu na fotografiji i odvodi Herkula do stana br. 19, u kome se niko nije pojavljivao već tri nedelje. Nakon otvaranja vrata, težak miris truleži se raširi hodnikom.  Nije lako biti detektiv. Kad gledaju film ili čitaju knjigu, svi se brzo užive u njegovu ulogu, čak požele da se time bave, ali dovoljno je  otići jednom na ovakav uviđaj, pa da se više nikada ne pomisli na ovo zanimanje.

Kao što i sam vidiš, nema uloge za tebe. Jedino što bi ti još možda pristajalo jeste da budeš hromi, uniformisani domar, kome ništa ne promiče. A, šta kažeš? Mala i karakterna uloga. Što je najvažnije, nisi podlac.

-Ne.

-Ostaje još samo preljubnica. Hihi, žena da budeš…

– Nemoj tako, ja sam ipak tvoj najbolji prijatelj. Šta ako se ja naljutim. Šta ćeš onda da radiš? Ako zaćutim. S kim ćeš onda da pričaš, s kim ćeš onda da se družiš?  Zar ne vidiš da ti ja pravim drustvo, da su te svi već napustili, zato što si takav…

– Opa, znači … takav!? Izvini moliću lepo, de objasni mi to kakav sam ja. Kao da ja o sebi ništa ne znam, pa ćeš ti da me podučiš.

– Što da neću, pa ja tebe ipak volim, i želim ti najbolje, ma šta ti mislio.

– Lukovo ti je to: ja te volim…

– Ne budi paranoičan. Eto, na primer, bas to tvoje nepoverenje u druge, u ljude, je mnoge odbilo. Zar ti misliš da drugi ne vide tvoj skriveni podsmeh, taj cinizam.

– Što, šta fali malo ironije…

– Ironija je drugo, ali ovo tvoje je životni cinizam, mapetovskog tipa. Takav možeš samo u galeriju. Ti u životu skoro da ni ne učestvuješ više, još samo da počneš da pereš ruke posle svakog rukovanja…

– Slušaj, možda ti odeš na klupu i ne dobiješ nikakvu ulogu, a ne glavnu.

– Nemoj tako. Hteo si da čuješ, pa sad slušaj.

– Šta da slušam, koga da slušam, mene su izdali, zaboli mi nož u leđa oni kojima sam najviše verovao, to treba da se čuje. Treba svi da znaju. Mene da slušaju, da im ja budem lajfkouč.

– Sačuvaj bože. Nikako, tek bi onda ispao smešan. Naivni gusan. Bolje ti je da ćutiš i čekaš. Doći će i naših pet minuta.

– Da se ne bi menjao sa mom?

-Sačuvaj, bože, takav bednik jednom se rađa. Da li si ti uopšte svestan kako ljudima izgledaš? Kao sa otkopčanim šlicem u autobusu. A znaš li zašto? Nije tebi niko zabio nož u leđa. – Tvrdio je.

– Zašto?

-Zato što te je ubila u pojam. Povređena ti je sujeta. Moslio si da si nezamnljiv, da se bez tebe ne može. Da si pametniji i sposobniji, najsposobniji od sposobnih. A iznenadio si se kad si video da se ne snalaziš. Da su ti namestili, gupilji, na poslu. I ti još ne možeš da  se opasuljiš, kako je to moguće? Pa moguće je. Ne treba tu veliki um. Da zajebeš nekoga, važnija je zla namera, prikrivena. Za takve stvari su seljačine prirodni talenti. Ona te dotukla, na kraju. Opet, i jesi i nisi kriv. Nisi kriv, jer su te nasankali pokvareniji, a ti koliko vidim u toj raboti nećeš da se takmičiš, više. A to ti je greška: prešli te, pa šta, drugi put ćeš ti njih. A kriv si jer si mislio da će ona da te teši. A ona, ko i svi, bez koristi ni prstom da mrdne. I ti to zoveš, moja Majče, ljubav.

– A što, što me ona dotukla. A i što su me zajebali. Ako me neko zajebava to ti radiš sada. Đavolja posla.

– Hahaha… hihihi… pa malo pre si govorio sam da su ti zaboli nož u leđa, ja samo pojašnjavam, čitaoci da znaju o čemu se radi. Svet je ovaj đavolja rabota. Da da, a vrteo si se oko nje, priznaj. Ulagivao se…

– Kaže se: udvarao…

– Haha, a ona tebi? Nije!

– Volela me!

– Budalo.

– Kako bih te sada odalamio.

– Nju, nju odalami , tu kučku, beskičmenjaku ponizni. E, da si mene slušao.

– Ti se predstavljaš kao glavni junak nenapisane knjige, bedniče.

– Ali to je tvoja životna knjiga.

– Ko god je sa toliko žena radio nije se usrećio.

– Osim, ako i sam nije žena po rođenju, ili postao naknadno. Što ne probati? Predaješ se, hahaha, sve daješ, ali nemaš ništa… dobro jajnu ćeliju.. sta još? I ništa više što već nemaš. Kao Sita, širiti svojih sto ruku, a onda cap… -Pisca je zbunila brzina kojom priča, jedva ga je pratio.  A on je već nastavljao dalje:

– Izgleda kao da se žališ svojoj imeli, domaćine. Nije trebalo da se upuštaš u ono za šta nisi spreman. Da si slušao oca bio bi bokser, tu si mogao da se makljaš i marišeš do mile volje, nisu za tebe igre meke moć.

Nije mu ostao dužan:

– Do sad bi mozak već bio kaša, bar bih se rešio jedne hulje, podlaca i licemera.

Video je već negde to oko koje se cakli kroz monokl i brčiće koji podrhtavaju od smeha jetkog kao eho zvona:

-Hahaha… –   i čuo dalje:

– Radio si pogrešne stvari, napravio si grešku koju god si mogao. I šta ćeš sad? Sad kad imaš sve…hihihi…-  smejao se kao da se jedva suzdržava i nije zvučalo prirodno:

-Misliš, po logici stvari, vreme je za pravu stvar, pozitivnu. Desiće se sama od sebe. E, pa, neće!

– A zašto neće? Da li se možda i to može namestiti? Pa čak i da je tako, šta je tu smešano? I šta ti tu možeš? – Začula se bujica pitanja, i odgovor:

– Mogu da te posavetujem.

– O čemu?

-Da li ti to pitaš hulju? Da te ne prevari!? Ne plašiš se?

-Usluga za uslugu.

-Juhu, javlja mi se, biću glavni junak ove knjige.

-Dakle?

– Ima jedan uslov…-   zagonetno.

– Dobićeš ulogu, –  pomirljivo će pisac.

– Ne to. Uslov je da ne brineš za svoj život. Tvoj život više nije tvoja briga, jer kaže se: ko za svoj život ne strahuje može postići sve!

– Eh, ne znam…

– Mamin sine, šta je, prpa… Da ne bi malo plako na ramenu? Idi kod svoje male manipulatorke, možda prolije neku krokodilsku suzicu. Ali dosta sam ti pravio društvo danas, ne mogu više. Evo nje, ide.

Nakašljala se i sela kraj njega.

– Nisam te čuo da kašalješ od jutros, ti to samo kad meni pridješ?

– Ne, otkud ti to? Hvata me opet.

– I beli luk?

– Herkule moj, sve ti nanjušiš.

– I da nema seksa večeras!?

Zagonetno se osmehnula, ali znao je: to je to. Samo je plastična lutka, pomisli, uvek dostupna. Čemu se nadati sa ovakvom  neobičnim manipulatorkom.

https://youtu.be/0mvm2FI_xV0

Advertisements