Veliki petak posle Velikog četvrtka, težak dan. Neko je izgubio sina. Zar da se radost majke, i jedne majke…? Zar on, čiji detinji plač još odjekuje u njenim ušima, završi tako na Veliki petak. Kraj nedelje, kraj karijere, kraj života.

 Na suprot petku, koji je pocetak slobode za sve zaposlene. Poslednja odbrana prava radnika. 

Šta je veliko u Velikom petku: Raspeće? Muke? Vera? Božji strah? Ili kraj radne nedelje, početak vikenda, izlazak? 

Svašta je tu veliko. Svaki je petak početak vikenda ili slobode. A samo je jedan Veliki petak koji je kraj života i opet pocetak slobode i uskrsnuća. Naš je život ograničen našim čulima, naše je biće izgradilo apstraktnu predstavu o svetu, pola čulnu, delom misaona. 

Može se zamisliti sasvim drukčija predstava sveta u filmu Arrival . Ta drukčija predstava počinje od jezika, od lingvistike. Naša razmena poruka je hronološka, dok naša misao ne mora biti. Pišemo po redosledu s leva pa na dalje. Rečenica je hronološka ili je retrospektivna, sa članovima rangiranim po važnosti. Međutim, ako zamislimo sve to drugačije, bez hronologije, npr. da nam naprednija civilizacija pozajmi sinhronu i upredo nehronološku lingvistiku, na kraju jednačine -proizlazi da  ćemo putovati  kroz vreme, jer ne postoji pre i posle, samo sveopšti sinhronizam članova: vremena, prostora i dešavanja. U tom smislu bi se Hristosova golgota dešavala istovremeno sa pripremama za večernji izlazak. I to ne bi bilo ništa neobično ni zastrašujuće jer bi vidovitost bila moć koja je data svakom pojedinca, pa bi nas ono što mi danas zovemo proviđenjem, skupa s verom u čudo spaslo bola, kako ličnog tako i opšteg. Naravno, za sada je tako samo na filmu.  S druge strane,  kako se ljudski um nosi sa ovim problemom poretka hronologije u svojoj svesti?

Učenjem. Da, učenjem o istoriji hrišćanstva na primer,  kroz pojmove. Jedan od tih je božji strah. Analizom saznajemo da pojmovi sadrže vrednosne sudove, tj. da istovremeno podučavaju o moralu sudarom ekstremnih pojmova koji se potiru.

Božji strah oseća samo onaj koji veruje, a taj i  zna šta je pravedno, kao i da čovek lako zgreši.  Hoda tako na tankoj gredi, razapet između dobra i zla, svega velikog (razuma)  i svega malog (strasti) u sebi. Onaj ko je zahvalan na svim blagodetima života zna za ovaj strah, jer želi da sve stečeno sačuva. Strah božji je teret života koji nas pritiska svom svojom snagom. To nije neizvesnost zbog posla, gladi, ili zdravlja, to je neizvesnost zbog slabosti ljudske; zbog nepouzdanja u sopstvenu snagu, odlučnost,  istrajnost i veru.  Izazovi su mnogi. Borba sa zlom je bespoštedna borba i ona se vodi stalno, pre svega u sebi. Ali nije moguće voditi borbu sa zlom u sebi, a ne voditi je   jednako  i u spoljnom svetu. A za tu borbu su valjani jedino  hrabri, a ne kukavice. Samo u toj borbi ne treba stahovati za svoj život. Ako ne žalim život za imanje, moć i slavu, dušu sam prodao đavolu. Strah božji me tada opominje da sam na krivom putu. Strah božji priznaje višu pravdu. Onu koja nije od ljudi, koja nije pravda, koja je volja tvorca. Opet, ono što nas oslobađa potencijalne greške u odnosu na druge je to što mi nismo nadležni za tuđe zlo.

Ne zvuči ovo staromodno, možda samo nekima. Samo onima koji o ljudima imaju loše mišljenje. Da li su ljudi duše prodane ? Da-  reći će, neće se ograditi. Neće reći: -Nekad se tako ponašaju. Strah božji je u stvari pokretač borbe sa zlom, prvo u sebi i s svim onim što je primitivno i neljudsko. Na toj suprotnosti  između nečeg i ničega se temelji moral. Na suprotstavljanju  pojmova ekstremnih po svom sadržaju se izgrađuje ljudsko shvatanje sveta. Smisao sveta i sveopšteg postojanja jeste  uspostavljanje reda iz haosa. U stvarnosti, ljudski duh, koji je apstraktni deo čoveka, je  (o)građen   ekstremnim pojmovima,  i njihovim rangiranjem na zle i željene, što čini skup pravila koje zovemo moral.

Advertisements