Veče, noć nad gradom.

Prošao je još jedan dan. Kada je mirno more i mi smo mirni. Mirno je napolju i mirno je u nama, kao u ogledalu. Kao spojeni sudovi naša unutrašnjost i spoljašnjost se nadovezuju , prelivaju i ogledaju jedna u drugoj. Toliko se trudimo da zadržimo taj kontakt sa prirodom,  jer zašto dozvoliti da sumorne misli daju ton životu. A, da li smo mi ti koji to uopšte dozvoljavamo i koliko se pitamo. Pravo je pitanje, kako ih sprečiti?  Kakva je razlika između sumornih misli i sumornih raspoloženja?  Sumorne misli su posledica sumornih raspoloženja. Tužni možemo biti iz različitih razloga. Pretpostavimo da nas je neko rastužio svojim postupcima. Razlog je opravdan. Kako se s tim nosimo je naša privatna stvar. Ako se prepustimo, da li će se stvari promeniti same od sebe?  Vreme leči sve, ali nije na odmet uložiti i malo energije. Međutim, šta da radimo kad ni nje nema? Ili još gore -kad nema više vremena, ili ga nema uopšte nikad više.
Društvene mreže danas prenose sve moguće vesti, između ostalog i o tome kako da konvertujemo raspoložena iz negativnih u afirmacije, ili nas jednostavno obaveštavaju ko je umro; postale su zamena  za čitulju. Saznao sam za nenadanu smrt poznanice preko fejsbuka. Pozvao sam zajedničkog poznika, inače mog dobrog prijatelja. U pitanju je kraća teška bolest. Preneo mi je da mu je poslednjom prilikom, kad je već znala izvestan kraj, rekla da joj je žao što se nije više zabavljala u životu. A onda se to desilo, takoreći odjednom, umrla je, nestala, otišla zauvek.

U međuvremenu:

1. Nedavno mi je kolega preporučio novu tv seriju o hemičaru koji saznaje da ima još šest meseci života. Šta je njemu palo na pamet? Ukratko mi je prepričao sadržaj.

2. Neke su medicinske sestre objavile knjigu pod naslovom: – Poslednje želje na smrt obolelih pacijenata –

3. -Šta bi uradio ti? – Pitam se, pored bola i tuge koju osećam, ma koliko bio značajan povod ili bliska osoba o kojoj se radilo.
Odgovor naslućujem. Motiv smrti je   vrlo inspirativna tema brojnih umetničkih dela. Zato sto oslobađa ogromne količine energije koju u čoveku izaziva velika emotivna bol, kakava je odlazak bliske osobe. Svest o tome da nekog više nema i da ga neće biti ni sutra ni ikad više, menja strukturu moždane kore, izaziva efekte slične kratkom spoju među receptorima na površini mozga.  Nepoznanica koja komplikuje ovde je iznenađenje. Ko još ima vremena da se sprema za smrt danas? Jednostavno ona najčešće dolazi odjednom, iznenada ne najavljujući se. A i kad ostavi malo vremena njena izvesnost samo pojačava utisak nepripremljenosti. Stara ljudska nespremnost za smrt je opšte poznata od davnina. Nekako ona smrtnike uvek zatiče nesvršenog posla. Eto, u gore pomenutoj seriji bolesni hemičar želeći da joj parira, namerava da poslednjih šest meseci svog života provede proizvodeći drogu u tabletama da bi isplatio neke porodične kredite.  Međutim, žena ga ostavlja  zato što shvata da  je kriminalac. Kakve li ironije? Moralni kodeks nema milosti ni prema umirućem. Zatim ga vara sa šefom. Čudno je kako izvesnost smrti nikad ne može biti izgovor pred drugima.  Ljudi ne prihvataju oslobađanje drugih, čak ni umirućih, jer i njih mere svojom aršinima, živućih ili možda neumrlih. Tek kad se svojim očima uvere da je smrt stigla, tek onda sledi oproštaj, što je ravno najgorem cinizmu. Živi su robovi kredita, sopstvene naopake izvesnosti. Ta izvesnost u stvari nije nikakva izvesnost. Ona je naopaka jer proizlazi iz svesti o smrti drugih i njihovom odlasku sa ovoga sveta, odnosno našem ostanku, opstanku nas živih, jer se o našem opstanku uvek radilo. O tome se radilo čak i ako nije u pitanju sopstveni opstanak, već je to opstanak dece, naslednika, stečene imovine, firme, kluba, stranke, ljudskog roda. Jedini koji nema pravo na trajni opstanak je pojedinačni živi stvor. Samim svojim prisustvom i učešćem u društvenim procesima , on je predodređen da pripada njima, a i kasnije bude  ugrađen u taj savremeni Vavilon koji je zamena ili jedini zalog  večnog trajanja.

Znajući sve ovo poželeo bi čovek da se opusti od ozbiljnosti svih tekućih životnih pitanja, da se zabavi malo, ali kako? Ne znajući ili ne, mogao bi se opuštati nedeljama, možda bi se nekoliko meseci zabavljao bez posledica, ali tek pošto bi saznao datum isticanja ,,vize“  za ovaj svet, jer ukoliko bi na kraju odlučio da prokocka sve što ima u nekom kazinu, šta bi mu drugo preostalo, osim da umre. Da, osim, ili možda da postane skitnica koja traži novu avanturu?

Usput me moj prijatelj obaveštava da sam poslao poruku u kojoj ga pozivam u šetnju!?

– Zaključio sam da si pogrešio, zato ti nisam odgovorio –  kaže.

– Da, zaista, poslao sam jednu poruku jutros, ali nije bila namenjena tebi  – rekoh, znajući, opet kome jeste.

O tom, tačnije toj nekoj, već od jutros mislim sve najgore, upravo zato što mi nije odgovorila. Nesvestan, naravno da nije kriva, jer poruku  nije ni dobila. Ko zna dokle bih je psovao u sebi, pre nego što bih shvatio da se radi o jednoj smešanoj grešci. Dovoljan je to razlog, da mi se raspoloženje menja od jutros. Svaki put kad pomislim na takvo ignorisanje s njene strane, ja  trenutno besnim, a onda mi misli skrene onaj tužni miris napuštenog kučeta koje nije zapamtilo put do kuće,  koji iznenada kao da osetim na sebi.

Odjednom mi je ovaj razgovor popravio raspoloženje.
U pomenutoj knjizi o poslednjim porukama umirućih, često se ponavlja izjava da bi sebi ugađali mnogo više, počevši od toga da bi sebi ispunjavali želje, ili bi sebi više praštali, ili bi se više zabavljali. Kao da su oni koji su to izjavljivali u stvari žalili za sobom -žaleći  svoj život -svesni da je trebalo zauzimati se mnogo više za sebe. I da koliko god da su to činili, ostalo je nedovoljno. Ono najvrednije nisu mogli da spasu, a to je život sam.

Možda mrtvi tek kad odu tamo gde inače idu, postaju svesni ovoga.

Da li je to bila jedna od poslednjih želja, sada pokojnice, da se svi mi koji smo preostali,  oslobodimo bola, makar malo?  Jer, kako bi se mi, koji još ne znamo svoj red mogli zabaviti drugačije, nego da sa oslobodimo makar dela bola koji sa sobom nosimo, dok se on skuplja i kumulira kao grudva snega, koja se kotrlja preteći da će svaki čas postati lavina? Možda ona tamo bolje razume šta je nama ovde. I baš zbog toga, možda joj je sad jasno da uprkos svom trudu mi, živi, i nismo u stanju da se zabavimo više od onoga što inače činimo, na primer, kada kažemo:

– Neću da se nerviram! –

– Nije ovo vredno mojih živaca!-

– Baš ću da se zabavim sada! –

-Nemoj da brineš, biće sve u redu! –

-Nisam ja nigde pogrešio! –

I tako ponavljamo, dok se u sebi kidamo, od muke i nemoći da išta promenimo, u životu koji bi svakog časa mogao krenuti naopako.

Mnoge stvari ne možemo znati posmatrajući ih samo sa jedne, naše, lične strane. Nekad moramo biti i tamo i ovde da bismo razumeli. A svi znamo da je to nemoguće, osim ukoliko ne verujemo u čuda.

Advertisements