Za rad je danas bitno samo da je dobro plaćen.   Veselo danas izgledaju otvorene prodavnice. Nekad subotom posle tri nisi imao hleb gde da kupiš, ako si slučajno tokom dana zakasnio. Jedino si  mogao da pozajmiš kod marljive komšinice čija brojna porodica ne sme da ostane bez njega.Takvih porodica i komšinica je bilo mnogo. Osmočasovno radno vreme je bilo neprikosnoveno. Danas se i Praznik rada provodi radno. Istorija se ponavlja kao farsa koju pišu oni koji su trenutno moćni da je nametnu. Zameriće mi koretnost, ali ovo ionako nije   tekst o radničkim pravima. Ne smeta meni rad, naprotiv, već sada razmišljam da bih rado nastavio da radim i u penziji. Ozbiljno! Nekad se brinem kad o tome mislim i pitam se: – Šta će biti sa mnom kada, i ako ikad budem skroz besposlen? –

Da li je to uopšte moguće. 

Čitajući istoriju izgleda kao da je robovlasnisto bilo uređenje sa najvećim brojem neradnika: klasa gospodara. Kao da su oni samo uzivali u termama. Naravno da nisu!  Ovako i onako nameće se ideja da u njihovoj nemoći leže razlozi propasti društvenog uređenja. Špekulisalo sa različitim uzrocima propasti Starog Rima. Neki su spominjali vodovod, tj. olovne vodovodne cevi koje su skratile život žiteljima Rima. Zatim pobuna robova, stalni napadi varvara, ili pojava hrišćanstva.  Na kraju, te ogromne sisteme, od luka i galija do vodovoda nije imao ko da održava kada su robovi pobegli, jer ih više nisu plaćali. Drugima rečima robovi rade dokle god imaju platu (makar je plata u naturi).

Teško mi je da o tome razmišljam dok vozim bicikl. Nekad uhvati jeza, jer se ne zna šta nosi sutra i uopšte turobno je  razmišljati o budućnosti. Toliko nepoznatih.

Pored kondicionog  treninga, biciklizam je dobar i za mentalnu izdržljivost. Voziš, slušaš radio, i kilometri prolaze. Prvo: deset pa dvadeset, trideset… Tad si se već odmakao od kuće. Treba se vratiti. I onda izdrži nazad: četrdeset, pedeset, šezdeset, sedamdeset…

Danas sam vozio  četiri sata, ne smem ni da kažem koliko je to kilometara.Dok vozim mislim: – Niko mi ne treba, imam slušalice.-

Kada bi noge mogle da izdrže mogao bih tako ceo dan. Da, na Praznik rada, radno provodim dan, vežbam. Najljepše se osećam na kraju kada me prijatan umor savlada, tad ponovo zavolim život.
Pre neki dan žalio mi se jedan drugar kako se i njemu isto dešava. Sedeli smo u bašti hotela i on će:      – Uhvatim sebe kako me sve manje zanimaju izlasci, druženja, ljudi a naročito sam za žene postao lenj. A onda pomislim: prešao sam četrdesetu i zabrinem se. Pitam se tada: da li je sa mnom sve u redu?!-

– Što da nije, ako tebi tako prija. – Znam odgovor.

– Eto na primer ja se uopšte ne brinem  – kažem: -U tome i jeste razlika između aktivnog i reaktivnog stava. Kad kreneš od svoje volje, onog što želiš, bez obzira šta je u pitanju onda si aktivan. Suprotno, ako se prepuštaš  i reaguješ na svoje ili spoljašnje impulse, kad na primer činiš što se  od tebe očekuje, bez jasne svesti da to i sam želiš, onda je to reaktivan stav.

Znam da je nephodno posvetiti vreme sebi onoliko koliko je to potrebno. Bez obzira da li su u pitanju dana ili meseci.

Nekad sebe ne razumemo, ni zašto smo nešto uradili. Istovremeno to što samo uradili ostavlja posledice. Treba se sa tim saživeti. Vremenom naša spoznaja evoluira.  Najteže je kad počnemo da slažemo kamenje na tasu svoje lične odgovornosti.  Pa nam se učini da smo napravili nepopravljivu grešku, a da dalje istovremeno više ne može. Imitirati druge tada  -,,valja se ovo ili valja se ono“- ništa ne pomaže. Ako smo zauzeli u početku  stav koji je proaktivan, preuzeli  smo odgovornost i sudbinu u svoje ruke, odlučili se da napustimo vezu koja nam ne odgovara, naravno da je teško izdržati do kraja, naročito pored tolikih ,,ali…“  Prelazak u reaktivni stav uvek izgleda u tim uslovima kao poraz, svođenje sebe na svoje niže porive. Ali to samo treba posmatrati kao dva načina da se stigne do cilja.  Fokus je uvek na cilju koji je postavljen, a to je za čoveka uvek sloboda i ljubav. Trud će se na kraju isplatiti. Ništa ne dolazi samo od sebe, a da mi predhodno to nismo osmislili i uložili vreme i rad.
Kad rade, samci,  o takvim stvarima nemaju vremena da razmišljaju, ili kad vežbaju.  Praznici su problematični, kad su porodice na okupu.  Ali vremena se menjaju, sve je više usamljinika koji rade ili vežbaju tokom praznika.

Lepo je imati dom, osećati pripadnost. Verujem da je dom za svakog muškarca povezan sa toplinom ženskog srca, sa mirisom kuhinje, čistoćom. Nažalost to se danas u ženskom svetu više ne smatra vrlinama. Danas su i kod žena na ceni muška borbenost i sebičnost. Jednostavno kao da život sam forsira te takozvane uniseks modele jer oni najlakše preživljavaju.

I na kraju da se vratim na praznik: za rad  danas nije bitno radno vreme, važno je samo da je dobro plaćen.

Advertisements