wp-image-467737510jpg.jpg

 

 

 

Književni rijaliti ne postoji, ali bi uslovno rečeno mogao biti  jedna vrsta lične ispovesti slična autobiografiji. Anti junak, kao književni lik postoji odavno. Ali autor koji je junak  autobiografije u kojoj bez stida i cenzure pripoveda svu svoju intimnu pripovest sa svim mogućim bizarnim detaljima podseća na savremene rijaliti programe. Tu vrsta, inače odlikuje izrazita refleksivnost, meditativnost i introspekcija pa se još zove  introspektivna književnost. U njoj se kroz samoanalizu produbljuju  granice sopstvene ličnosti pisca-junaka i osvetljavaju najtamniji kutovi duše.

Dometi ovakvih ispovesti mogu biti na najvišem mogućem umetničkom nivou.

                                    Začeci književnog rijalitija, uslovno rečeni, kao vrste poklapaju sa pojavom bizarnih književnih motiva. Kod nas sežu u prošlosti, možda i pre, ali svakako do Isidore Sekulić, koja o svom detinjstvu piše da je volela da se uvlači u trulo bure, stavlja poklopac i tako u mraku mašta i priča sama sa sobom. Danas su tragovi rijalitija u književnosti mnogo prisutniji. Jedan od najboljih primera je Karl Uve Knusgard, koji svoj život poistovećuje sa ratom. To je roman u kome brutalno piše o sebi, iznoseći niz detalja duboko intimnih pod svojim imenom, začinjavajući priču nizom bizarnih pojedinosti, nazivanim -Moja borba.-  Neću navoditi detalje, osim da Karl Uve piše o Karlu Uveu koji je glavni junak.

 S druge strane, u rijaliti programu učesnici dobrovoljno prihvataju da budu ogoljeni, razotkriveni u svojoj privatnosti, onom što inače čine ili ne čine kada drugi ne gledaju. To rade iz određenih razloga: novac, popularnost, uspeh. Gledaoce zanima koliko su u tome ispali naivni. Izgleda kao da ih više zanima nečija nesreća i jad negoli uspeh i sreća. Sve to i još više obezbeđuje gledanje ,,Farme“ ili ,,Parova“ npr.

Iako izgleda kao poređenje između književnosti i rijalitija ovaj tekst to nije. Književna čitalačka publika i gledaoci rijalitija su sasvim različiti auditirijumi i dolaze iz različitog intelektualnog i kulturnog miljea. Ali bi ishodišta  njihove delatnosti, tj. čitanja umetničkog dela ili gledanja rijalitija mogla da se preklope  u nekoj tački. Mislim pre svega na moć imaginacije koja je potrebna da bi se u glavi čitaoca/gledaoca stvorile slike zamišljenog sveta posmatranog dela/programa. A taj imaginativni svet, bez obzira da li ga konzumiramo čitanjem ili gledanjem poput pozorišta ima svoja pravila, svoje etape dramske radnje od uvoda, preko zapleta do kulminacije i raspleta. I upravo to se dešava u programu. Ljudi dovedene u neki prostor, obavljajući neke zadatke unapred smišljene kao deo scenarije, stvaraju sopstveni zaplet radnje, kulminaciju i rasplet.

Kad Uve pripoveda o svom životu  sa ocem -bez majke,  on hoće da kaže da je to život u koji je, ne svojom voljom, bačen da se u njemu snalazi bez bilo kakve emotivne zaštite. Čak da svaki pokušaj oca da mu se približi izaziva samo novu bol. Upečatljiva je epizoda u kojoj ga otac primorava da ujutro idu na pecanje, pre škole. Budi ga u pet, a onda ga u čamcu vređa, podsmevajući mu se što se tako pospan, ne snalazi dobro sa priborom za pecanje. Pritom je otac, otkriva Uve,  imao ideju da se kroz zajednički ribolov emotivno približi svom sinu. Zbog toga je Uve zavideo svom starijem bratu, od koga je otac već digao ruke i tiho žalio što ne ostavi i njega na miru. I to je otprilike ton cele priče. Iako nevoljno, on i dalje učestvuje u ovim očevim pokušajima da započne razgovor odgovarajući na sva  pitanja sa -da i ne. Život je postao i ostao  poligon na koji je pojedinac bačen da se u njemu snalazi baš kao  neki dobrovoljni učesnik rijalitija. On nevoljno učestvuje u onome što se zove porodični život, ili njegovi ostaci, zato što nema izbora i zato što se to od njega očekuje, jer je to deo procesa socijalizacije, nekad i prisilne, dok se u pubertetu ljulja kao barka u oluji pod naletima svojih nagona. Svaku priliku koristi da bi se iskrao iz porodičnog miljea i ispitivao granice u napijanju, istražujući sopstvene talente. Pravila ponašanja i zadatke određuje uvek neko drugi, otac, ili neki skriveni veliki brat.  Možda je, baš zato tako lako, uključiti se u gledanje Velikog  brata ili Farme, jer su tako prepoznatljivi životni obrasci: našao se junak u nekom zbivanju ge se hteo ne hteo snalazi kako zna i ume, šta god mislili ne možemo ignorisati tu činjenicu. Tako i kasnije kada odraste on nastavlja da živi sopstveni rijaliti -život, stvarajući sam sopstvene uloge po modelu koji je naučio u svojoj okrnjenoj porodici. Oni koji su imali sreću da im je u detinjstvu pružena ljubav na adekvatan način, što sa Uveom nije slucaj, život doživljavaju na drugi način, ali svakako ne kao nešto što im se dešava mimo sopstvene volje. Ispada da njih život ne maltretira jer mu se ne suportstavljaju, zato jer za to nemaju razloga, da li je tako? Da, moglo bi se zaključiti, ali bi to bili pogrešni zaključci. I oni koji su u detinjstvu bili pod zaštitom kao i svi drugi  na kraju završe u istom košu u kome sve više zaudara što je smrt bliža. Nije do toga, dakle, šta se dešava, već kako se reaguje, već koje se životne akcije preduzimaju, a one nisu iste u različitim životnim dobima. Život je proizilazi, nešto što se dešava svakome, nekad prija, a nekad izgleda kao nametnuti okov. Po Karl Uveu, izvan spoljnih veza, koje su uvek nametnute: (nasleđeni porodični odnosi, rodbinske veze, pravila ponašanja na poslu; zatim u prijateljskim, ličnim i socijalnim kontaktima ) ličnim životom čoveka vladaju  nagoni. Ti nagoni, kao što je seksualni, čine od pojedinca reaktivno biće, koje se ceo život -više ili manje -uspešno hrve sa samim sobom. Da bi tek kasnije sa svojom zrelošću preuzimao postepeno kontrolu nad sobom a samim tim i nad svojom sudbinom.

Rijaliti kao imitacija imitacije

I urednici živih programa su svojevrsni bogovi, jer oni su ti koji biraju učesnike, određuju uloge, osmišljavaju program i usmeravaju odonose. Njihova jedina briga jeste gledanost. Ako je svet samo gruba imitacija stvarnosti, onda bi rijaliti program bio imitacija te imitacije. Inkubator u kome se igraju preuzete uloge koje su kopija kopije nečega što bi možda moglo da postoju u životu.

Sakupljeni zajedno u nekom prostoru učesnici započinju svoj novi privremeni život pred očima auditorijuma i pritom pokazuju sve one vrline i mane koje mogu krasti bilo kojeg čoveka, bilo gde. Urednici dokazuju da je sve namešteno da bi se udovoljilo gledalištu. A sami gledaoci se indetifikuju,  kao i uvek, prema simpatijama.

Kao u nekom zamišljenom istraživanju koje sadrži deo koji se zove  – živi eksperiment nad dobrovoljnim učesnicima –  odvija se ovaj zaplet pred auditorijumom i gle iznenađenja -gledaoci  počnu da prepričavaju delove ovog eksperimenta kao da su vesti iz glavnog dnevnika, shvatajući da je režirana situacija iznedrila stvarene sukobe, ljubavi  i savezništva među učesnicima programa. Jer ljudi, inače među sobom tako funcionišu.

Advertisements